Jasmin Mujanovitzsch Mag blog (poezija i proza)

Trankvilizirajući  Eter  by  Jasmin  Mujanovitzsch  Mag

Tišina  me  liječi  svojim  pjevanjem.

Blagoslovljena  je  odsustvom  ljudskih  glasova

Koji  emituju  frekvencije  praznine, sujete, niskosti,

Ograničenosti, pseudo – intelektualnosti  i  jeftinog  sado-mazohističkog  populizma.

Tišina  je  talas  pun  soli  iz  skrivene  uvale

Koji  je  sjedinjen  sa  mirisom  borovine, lavande i  ozona,  i

Koji  me  prekriva  cijelog  dok  smišljam  večernje  planove 

U  vezi  njenog  tijela, glatkog  i  sjajnog, prekrivenog  maslinovim  uljem

Čiji  miris  skriva  tajnu  sunčevog  smijeha..

Zatočenici  svog  svijeta  by  Jasmin  Mujanovitzsch  Mag

Isprepletena  su  nam  tijela.

Srećom, zatočenici  smo  u  svom  izolovanom  i  ograničenom  svijetu  prožimanja

Gdje ne mogu prodrijeti  dostignuća  moderne civilizacije:

Teror  demokratskih  mediokriteta, dobronamjerna  grimasa  pljačkaša  sirotinje,

Revolucije  u  kojima  učestvuješ  ''on  line,''

Otužni  plašt  globalne  isprazne  retorike,

Buntovnici  i  revolucionari  koji  žive  sa  tatama  i  mamama,

Povoljni  krediti  legalnih  lihvara,

Viagra-libido,

Macho-impotencija  i  kvazi-feminističke tuposti:

Mi  se  razumijemo  uvijek  svježim  i  modernim  jezikom  praiskona...

Jer  rječnik  našeg  jezika,

Čiji  onomatopeični  duh  ne  može  uznemiriti

Nijedna  inkvizicija  konvencije,

Pohranjen  je  u  sehari 

Isklesanoj  od  pjeva  bagdadskog  slavuja,

Rominjanja  kiše  koju  slušaš  dok  si  u  opuštenom  magnovenju,

Simfonije  zrikavaca  u  borovoj  šumi

I  milovanja  kamenja  povezanog  ritmom  talasa  jadranskog  azura...

Jasmin  Mujanovitzsch  Mag, Tuzla, 20. X 2011

Rekla je:''Jutros sam čula proljetnu pticu

kako pjeva dok je škripao snijeg

pod đonovima prolaznika.''

Nisam joj odgovorio ništa jer sam u njenim očima

vidio behar i čist grad, iskrena lica i dobru knjigu...

Nisam odgovorio ništa, samo sam njenu kosu pomilovao rukom

Koja je nekad pisala prva slova, prve pjesme, ''hvatala'' prve akorde,

Rukom koja je pucala iz oružja, previjala rane,stiskala neiskrene šake,

Grčila se zbog lukavstva podmuklih i pravila pesnicu zbog onih koji nisu razumjeli riječi...

U  pozi  69  kušao  sam  sokove  njene  osobenosti,

I  pomislio  kako  za  potpuni  užitak  nije  dovoljno  samo  to

Da  nam  se  tijela  isprepletu, 

Već  i  umovi

Nad  kojima  ego  lebdi

Kao  sumaglica izmješana  od  dima  kanabisa,

Mirisa  mandarine  i  iskri  Velikog  praska.

U  pozi  69 uživao sam u sokovima  njene  osobenosti

Koji  su  me  podsjetili  na  daleka  mora, školjke  pune  bisera  kreacije,

Novi  svijet, moje  ludilo,

Nebrigu  za budućnost,

I  ponekad  prijeko  potrebno  nasilje.

U  pozi  69, kada  si  usredsređen  na  suštinu,

Svi  ti  činovnički  glupani, koji  se  predstavljaju da  su  više  nego  seosko - provincijske  ''mesije'', izgledaju  još  jadnije.

U  misionarskom  položaju (dok  sam  grizao  njen  vrat),

Pomislio  sam  kako  lažnu  nadmoć  ne  treba  koristiti  bez  opreza.

U  takvoj  pozi ( kad  je  moć  žile  epohalna),

Dok  sam  odlagao  orgazam,

Sjetio  sam  se  svih  tih  jadnika (tatinih  sinova  koji  glume  revolucionare, samoreklamera, pozera, pozera koji druge nazivaju pozerima...),

I  srećom, nanovo  se  posvetio  ženskoj  guzi,

Koja  je , i  pored  sveprisutnog  terora  i  evolucije  ograničenosti,   zadržala  premoć  nad  podmuklim  muškim  licem.

Zapanjujući  krešendo  dilema  i  pitanja

Na  djedovom  mezaru  jednog  sunčanog  Bajrama.

Neočekivano  i  iznenađujuće

Velika  pitanja  i  nepremostive  dileme

Čine  me  mirnim:

Sumaglica  i  blagost  dana

Ušuškavaju  slom  generacija,

Krv  nevinih  i  mrtve  revolucije

U  svilu  tišine,

Vrišteći  na  taj  način

O  nepostojanju  prošlosti  i  budućnosti,

Vrišteći  na  taj  način

Da  smo  mi, baš  sad, u  ovaj  tren,

Vlasnici  momenta  u  kojem  možemo  učiniti

Epohalne, revolucionarne  i  istorijske  poduhvate:

Pogledati  se  u  oči, osmjehnuti  se  iskreno,

Stisnuti  čvrsto  ruku  jedni  drugima,

Zagrliti  dijete  i  pomirisati  mu  kosicu,

Dati  sadaku  starom  prosjaku,

A  malo  kasnije  na  porodičnom  okupljanju

Uživati  u  bamji, sogandolmi  i  baklavi  ili

Napisati  poemu  pri  izletu  u  drugu  dimenziju

Dok  smo  zarobljeni  u  simboličkom  poretku  za  analfabete.

Moj  pogled  prikovan  je  za  tlo.

Tu  je  Majka  Zemlja

Spremna  uvijek  da  nas  nahrani,

Puna  nepreglednog  strpljenja

Da  nas  ohole, nasilne, sujetne  i  prazne

Drži  na  svojim  plećima,

I  spremna  da  nas  pokrije  blagom  rukom

Ćebetom  od  humusa

Kad  smo  iznemogli, umorni, nepotrebni  i

Istrošeni  na  kraju  puta,

Ili  pak  kad  nam  je  naređeno  fermanom

Za  marionete  na  svilenom  koncu  istkanom  od  zapisa  bez  teksta

Da  otkrijemo  odgovor  na  pitanje  o  kojem  svjesni  razmišljaju  svakog  dana

A  nesvjesni  možda  tek  kad  su  na  ivici.

Pogled  se  zatim  blago  podiže

I  fokusira  na  moj  rodni  grad  koji  lijeno  egzistira  u  dolini.

I  onda, odnekle, zajedno  sa  mirisom  smoga  i  zapaljene  trave

Doplovi  misao   da  je  za  progres  ''suptilne''  ignorancije  i  arogancije,

Kao  i  za  zamućivanje  istine, očiglednih  činjenica  i  logičnih  misli,

Zaslužna  sveprisutna  izmaglica  koja  leluja  između  nas

I  čini  nas  dalekima  i  neprepoznatljivima

U  katarakti  distorziranog  jeftinog  vodvilja.

Valja  biti  umjetnik  i  u  toj  nametnutoj  tjeskobi

Pronaći  nepreglednu  širinu.

Tuzla, Bajram, 16. novembra  2010.

                            http://www.youtube.com/watch?v=fjL0qus0P30

http://www.youtube.com/watch?v=p2Wd_E9owoQ  

Gdje  li  si  sakrila  našu  ljubav?

U  znojnim  plahtama  začaranim  potrebom?

U  malom  tijelu  što  leži  između  nas  i  zrači  čudnim  pitanjima?

U  zakletvi  koja  nikada  nije  izrečena?

U  potpisanom  bezvrijednom  papiru  koji  je  otjelotvorenje  besmislenosti  establišmenta  i  auto-porobljavanja?

U  slutnji  što  visi  nad  beharom  trešnje?

U  matrici  porodičnog  stabla  čiji  su  korijeni  već  davno  projicirani  nevidljivim  odabirom  genealogije?

U  svojoj  nenamještenoj  moćnoj  slabosti  koja  razara  moju  primitivnu  iskonsku  vitalnost  preživljavanja?

U  kapi  krvi  i  kapi  sjemena  što  održavaju  nikad  završenu  grotesku?

U  tekstu  što  projicira  budućnost?

U  mirisu  variva  sposobnog  da  preokrene  točak  istorije?

U  šetnji  para  fazana  koji  se  ne  daju  zbuniti  besmislenim  progresom  civilizacije?

U  pjesmi  koja  ne  bi  nastala  bez  tvog  odsustva?

Gdje  li  si  zarobila  našu  ljubav?

                                                      Prepoznat  ćeš  ih

Prepoznat  ćeš  ih  u  djeliću  sekunde,

Prepoznat  ćeš  ih  srednjim  okom  i  instiktom  praiskona:

Cerenjem  mišićavo-intelektualnih-autoritarnih  slabića

Oplakuju  vlastitu  nepreglednu  prazninu.

Prepoznat  ćeš  ih  u  mrtvom  uglu  svog  pogleda.

Nevješto  izlažu  mimikriju  poze,

Svjesni  svoje  slabosti, prolaznosti  i  beznačajnosti,

Očekujući  i  vapijući  da  budu  primjećeni.

Sjenke  u  gomili,

Gomila  u  sjeni,

Zatrovana  rijeka

Daleko  od  ideja. 

Drski  izdajnik - ''narodni  poslanik''

Božija  je  kazna  ''građanine''

Da  na  tv-u  gledaš  svoju  sliku  i  priliku,

Što  ti  od  djeteta  otima  koricu  hljeba

Uz  naivnu  ispriku.

Božija  je  kazna  ''seljanine''

Da  svaki  dan  oreš  svoje  živce,

Baš  zato  što  ti  je  ''tvoj''  onaj

Što  između  ljudi  stavlja  od  prozirne  ljigavštine  živice.

Nekada  ranije  su  i  ''građanin''  i  ''seljanin''

Morali  posegnuti  za  špiglom  da  ugledaju  svoju  masku,

Kad  gle! U  ''postmodernim  vremenima''  dovoljno  je  da  pritisnu  dugme

I  na  ekranu  ugledaju  ''sebe''  na  zasjedanju  ''parlamenta''!

Ali  avaj! Kasno  shvatiše  prevaru 

Da  ustvari  glasaše  za  sopstvenu  pljačku

I  poniženje,

Jer  sami  sebi  na  listiću  nađoše  najbolje  rješenje. 

Božija  je  kazna  to  za  sve  sitne  interese,

Ulizištva, spletke, zluradost,

Impotentnu  prepotentnost  i  nadmoćnu  ignorantnost,

Što  se  ugradiše  u  matricu  našeg  nasljedstva.

Pogrešno  si  me  učio  Babelje,

Brate  po  retoričkom oružju,

Sapatniče  po  zarobljeništvu  u  apsurdu  i  paradoksu,

Sauživaoče  u  izgnanstvu  od  ''normalnog  svijeta''  i  proroče  svoje  nesretne  sudbine!

Pogrešno  si  me  učio  da  ''tačka  ili  uzvičnik  na  pravom  mjestu

Umaršira  u  srce  čitaoca  moćnije  nego  bilo  koja  vojska''  jer  si  zanemario

Momenat  kada  će  ljudi  prestati  čitati  i  razmišljati,

Pa  im  ni  ono  što  vide  vlastitim  očima  neće  biti  jasno.

Kako  onda  doći  do  nivoa  stilskih  figura

I  čitanja  između  redova  ili  pak  simbola?

A  nama  koji  moramo  podnositi  teror  ljigavih  mediokriteta

Što  dojahaše  na  hrptu  hijene  što  se  zove  ''demokratijom'',

Ostade  jedino  da  uživamo  u  Božijoj  kazni

Ma  koliko  to  mazohistički  zvučalo. Amin.

Alisa  u  zemlji  ''naših''  i  ''njihovih''

Ništa  me  više  ne  može  iznenaditi.

Pa  čak  i  ako  mi  se  dese  neke  lijepe  stvari,

prihvatiću  to  kao  okrznuće  šizofrene  eventualnosti

u  vrtlogu  magme  producirane  od  isprazne  erudicije,

militantne  teologije  i  zmijskog  jezika  što  hipnotički  sriče  iz  jagnjećih  usta.

Alisu  su  iz  ove  zemlje  čuda  odavno  protjerali.

Prvo  su  je  gađali  granatama  i  snajperima,

tjerali  je  gladnu  i  bosu  kroz  šume,

i  nakon  svega  otpremili  na  najgore  gubilište:

pred  šalter. U  čekaonicu. Na  deklamovanje  pravilnika  i  članova.

I  sve  bi  to  nekako  izdržala  hrabra  Alisica

da  je  nije  sasjekao  eho  stare  kletve  iz  usta  gomile:

''Šta  ćeš, tako  je  kako  je, ne  možemo  mi  ništa  i  ništa  se  nikada  neće  promijeniti.''

Razmišljao  sam  tako  o  Alisi,

kad  me  prenuše  očajnički  glasovi  preplaćenih,

ufoteljenih  revolucionara  koji  ne  prestaju  misliti  o  narodnim  mukama,

upozoravajući  me  da  moram  podržat  ''naše'' 

kako  bi  ostali  ''naši''

jer  ako  mi  učine  nešto  dobro  ''njihovi'', onda  će  ti  ''njihovi''  postati  ''naši''

i  tek  tada  se  neće  znati  ko  koga  ....

Sada  se  bar  zna  tačno  ko  je  gori  a  ko  doli.

LINIJOM  MANJEG  OTPORA       

Linijom  manjeg  otpora

Podmazuješ  i  oštriš  giljotinu  što  se  njiše

Iznad  tvoje  maske, šljema, frizure, šminke, vilice-socijalke,

Botoxom  umrtvljene  bore  i  pozom  utrenirane  grimase.

Linijom  manjeg  otpora

Gutaš  big-brother  ogledalo  vlastitog  života,

Prelistavaš  bilten  družbe  nejasnih  otimača  izgubljenog  identiteta

I  staješ  u  red  protočnih  mašina  što  prsnuše  u  zaboravu  prije  nego  su  nastale.

Linijom  manjeg  otpora

Uviđaš  da  te  svi  ostavljaju  istom  tom  linijom,

Koja  je  prostija  od  one  koja  prevozi  poslednje  pijance  i  narkiće

Subotom  iza  četiri  ujutro.

                                                        HVALA  TI!

Hvala ti  što  si  pala  baš  na  moje  šuplje  priče.

Hvala  ti  što  si  naivna  k'o  lisica!

Hvala  ti  što  si  sve  ove  godine  trpila  moje  perverzije:

Od  onih  mentalnih, preko ego  tripova, sujeta, pa  sve  do  onih  gastronomskih.

Hvala  ti  što  ne  miješaš  č  i  ć  i  dž  i  đ.

Hvala  ti  što  mi  tako  štediš  živce.

Hvala  ti  što  ne  razumiješ  moje  privatne  ratove  pa  ti  mozak  na  taj  način  ostaje  zdrav,

Kako  bi  ga  koristila  za  svoju  alhemiju: miligram  soli - nit  mirisa, zrno  bibera - slad  ukusa.

Hvala  ti  što  nećeš  oboliti  od  puberteta  u  četrdesetima: tebe  godine, utočište  konzervatizma  i  temelj  tradicionalizma  čine  još  privlačnijom  i  pohotnijom.

Jer  nije  sexipil  ogoljeno  meso, bljesak  butine  i  vulgarna, prazna  retorika.

Sexipil  je  saosjećanje, sexipil  je  prizemnost - osmijeh  koji  ne  obećava  ništa, neproračunatost  i  po  cijenu  vlastite  destrukcije!

Sexipil  je  smiraj  koji  nazirem  u  mimikriji  tvog  portreta, a  koji  me  podsjeća  da  je  moja  priča  mogla  imati  sasvim  drugačiji  krešendo!

Hvala  ti  što  smo  izumili  naš  vlastiti  jezik  u  koji  erudite  nemaju  pristupa  pa  nas  ne  mogu  ispravljati  u  književnom  govoru  i  pravopisu.

Tako  možemo  jedno  drugome  reći:''dodzi, hodi  rubi, de  ci  ti, jubi  mackice  soje, ugi  jedzica'' a poslije  toga  se  možemo  hihotati  oslobađajućim  majmunskim  cerenjem  u  prazno.

Nadalje, hvala  ti  što  svoju  seosku  punoću  nisi  trampila  za  provincijsku  prazninu,

Pa  ti  osmijeh  pršti  u  frekvencijama  vjenčanih  praporaca.

Pa  ti  hvala  opet  što  si  mi  podarila  potomka  u  kojem  po  jednostavnosti  kombinacija  genetskog  materijala  prepoznajem  koliko  sam  prgava  osoba  i  zlopamtilo.

Možda  po  protoku  vremena  uspijem  da  dosegnem  duhovnu  širinu  i  poništim  svoje  dobre  balkanske  mane.

Do  tada  uživam  u  njima.

Oko  mene  oblijeću  napaljene, kulturne  ženke  što  svršavaju  uz  kombinacije  grotesknih  bravura  verbalne  projekcije.

Ostavljam  ih  da  zamišljaju  koliko  je  perverzija  riječi  kompatibilna  perverziji  mog bezumlja  trenutka.

Fala  ti!   

Učestvujući na književnim susretima u Osijeku, upoznao sam mnogo interesantnih i dobrih ljudi. Jedan od njih je i Zvonko Horvat, književnik i književni agent, čovjek koji mi je priuštio zadovoljstvo da ne moram misliti o pregovorima sa izdavačima-tu frustrirajuću obavezu preuzeo je na svoja pleća a meni je ostavio obavezu da pišem. Ko je barem jednom u svom životu pregovarao sa muzičkim ili književnim izdavačima zna da je lakše komponovati pet muzičkih albuma ili napisati pet knjiga nego jednom pregovarati o objavljivanju albuma ili knjige i čekati na taj svečani momenat. Dakle, nam više horora zvanog ''dogovaranje sa izdavačima.''

Na impozantnoj listi književnika koje zastupa Zvonko Horvat nalaze se : Ivo Brešan (HR), Miro Gavran (HR), Josip Cvenić (HR), Adrian Predrag Kezele (HR), B. D. Benedict (Canada), Bogdan Novak (SLO), Viktoria Faust (HR), Sanja Lovrenčić (HR), Božidar Prosenjak (HR), Predrag Micić (SRB), Vlatko Kalapoš (HR), Ivana Šojat Kuči (HR), Sabina Koželj Horvat (SLO), Julijana Adamović (HR), Vanda Sterle (HR), Zdravko Cikuša (HR), Ivica Šola (HR.

Pa sretan nam početak poslovne saradnje Zvonko! ''Tuzlanske priče'' i ''Rock and roll za nestalu generaciju'' su vruća roba za vruće mušterije željne našeg bosanskog crnog humora, emotivnosti i perverzije.

Ok. ljudi, vrijeme je da Vam predstavim svoju drugaricu Liviju Reškovac iz Osijeka. Ona je veoma talentovana pjesnikinja i dobar je čovjek. Upoznao sam je za vrijeme smotre pjesnika ''Osijek 2008.''. Dakle, stihovi. Livija Reškovac!

PROVOCIRAM SIVILO

izbrisana nemirom

pobjeći ću u potočnicu

poput ifigenije

žrtvovat će me

dvoglavom zmaju bitka

na prvoj stepenici

skidam šal

provociram sivilo

tješeći isprekidanost prozora

poput rimbauda

bilježim neizrecivo

sva svoja ludila

jesam

ili nisam

u vidokrugu apsoluta

i na kraju

volim što se

pored tebe

osjećam kao žena

BACH U PROLJEĆE

u nastupu krajnosti

odbijam igrati

sporednu ulogu

barijere gluposti

ne mogu me

suzbiti

u besmisao

namami se sjenicom

u ljeto

bachom u proljeće

ispljuni nemir nestalnosti

kad okrenem glavu

crtam ti oči

staklastim puderom

držeći razinu

na kojoj nam se

sastaju ruke

POKUŠAJ II

dan je pao neočekivano brzo

skužila sam

da u mozaičnom slaganju stvarnosti

najviše nedostajem ja

skužila sam

da već dugo nisam napisala ni stih

istrošena na gluposti

skužila sam

da me je strah ovog papira

koji guši sve pokušaje pretvara u besmisao

skužila sam

da ću sutra opet makar poželjeti

da pribilježim učestalu pernatost prolaznosti

i skužila sam, jebi ga

da se o ovom nema

nešto pretjerano za reći

JUTRO PRED KRAJ SIJEČNJA

zadnjim trzajem jutra

zatvaram vrata smisla

gasim cigaretu

živčanim ritmom nervoze

i odlazim u svijet

kojem nisam potrebna

JUČER, DANAS, SUTRA

Jučer sam zabilježila

fotografijma ispranih

od nedorečenih bujica

stvarnost je pristizala

rastrgana očnjacima Vremena

Danas sam zrak

potpuno

nevažna komponenta

za zidove

traktore

nove Levi¨s reklame

Rasplinjujem se

ošrom odlučnošću

i s namjerom

nepovratka

bježim u

pločnike

grafite

literaturu

Slobodna sam

svijet je divlji

i spreman

na avanturu

Sutra će me

ponovno definirati

upregnuti u

vrijeme, prostor,

način,

ali mi neće

otkriti uzrok

    Dragi  moji, trenutno  sam  prezauzet  i  javiću  vam  se  čim  prije  sa  novim  pjesmama.

Ostajte  mi  zdravi, debeli  i  veseli.  

Vezano uz prethodnu vijest;

Ako neko od mojih drugova i drugarica bloggera ( a ne moraju nužno ni biti bloggeri) ,koji pišu poeziju, imaju želju da se predstave tuzlanskoj publici, rado ću im to omogućiti na svojoj večeri poezije.

Jasmin Mag

Dragi  moji;

Ovom  prilikom  Vas  pozivam  na  večer  poezije  u  tuzlanskom  ''Domu mladih'' 18.  Septembra   (četvrtak)  u  20  sati  i  30 minuta,  u  sklopu  koje  ću  održati  promociju  svojih  novih  pjesama  i  koncert  uz  akustičnu  gitaru, a  gost  će  mi  biti  Branislav  Lukić  Luka  sa  izložbom  umjetničkih  slika  i  fotografija.

Opština Tuzla plaća koncert, tako da će ulaz biti slobodan. Manifestacija se održava u sklopu ''Ljeta u Tuzli''.

Scena  prva

Stojim  u  redu  za  sipanje  vode. Česma  je  na  periferiji, u  brdima, prirodni  izvor  koji  se  nalazi na  putu  od  grada  prema  Aerodromu  Tuzla  i  ta  maršruta  je  poprilično  frekventna. Svaki  momenat  neko  se  zaustavlja  sa  autom  i  ako  ocijeni  da  je  red  prevelik  jednostavno  nastavi  dalje. Voda  sa  tog  izvora  je  ocijenjena  u  eminentnim  institutima  kao  visoko  kvalitetna. Obzirom  da  smo  nakon  godina  i  godina  redukcije  vode  konačno  dobili  konstatno  vodovodno  snabdijevanje, ipak, zaključili  smo  nakon  kraćeg  perioda  da  ne  bi  bilo  pametno  koristiti  tu  vodu  za  piće  i  pripremanje  jela  iz  razloga  što  se  ta  voda  prečišćava  iz  jezera  pa  se  onda  šalje  nama, ali  smo  opet  sretni  i  nekada  ne  možemo  da  vjerujemo  da  se   možemo  istuširati, oprati  veš  ili  suđe  kad  god  poželimo,  a  plastične  buteljge  i  kalnisteri  od  dvadeset  pet  litara  još  uvijek  dopunjuju  dekor  balkona, kupatila  i  podruma. Zlu  ne  trebalo. Zato  je  česma  u  Par  Selu  spašavala  oduvijek  sve  one  koji  vole  piti  pravu  zdravu, bosansku, planinsku  vodu.

Čekam  ti  ja  tako  petnaestak, dvadeset  minuta, ispred  mene  je  tročlana  porodica  koja  se  bori  sa  brojnim  flašama  od  litar, litar  i  po  i  dva  litra. Sin  sipa  na  česmi  a  majka  i  otac  odnose  kese  sa  punim  flašama. Flaša  ima, čini  mi  se, milijarda. Svako  malo, momak  pere  flašu  prije  sipanja  pa  to  dodatno  oduzima  vrijeme. Nikad  mi  nije  bilo  jasno  zašto  ljudi  peru  flaše  u  koje  inače  svakodnevno  sipaju  vodu  za  piće.

''Jah, nećemo  više  ovako, od  sada  ćemo  doći  po  noći, nema  smisla  da  ovako  bihuzurimo  narod.''-konstatuje  glava  porodice  obraćajući  se  ženi  i  sinu.

Momak  koji  je  u  redu  ispred  mene  i  ja  ćutimo. Siti  smo  i  svoje  lafine.

Nervoza  polako  raste  a  dodatno  mi  je  pojačava  moja  kćerkica  koja  započinje  sa  svojim  šejtanlucima  u  vidu  skakutanja  sa  najgornje  stepenice  na  najdonju  i  obratno, u  prostoru  oko  česme.

''Prestani!''-brecam  se  na  nju.

Šuma  koja  se  nadvisuje  nad  česmu  i  nad  cijeli  krajolik  miriše  opojno  na  čist  vazduh  koji  se  ubrizgava  blagim  povjetarcem  u  naše  nozdrve  i  opušta  nam  mišiće. Ptičice  pjevaju  ushićeno. Prvo  se  javi  jedan  slavujčić  a  onda  ostali.

''Jelde  tajo, ptičice  sad  razgovaraju?''-upita  me  moja  curica.

''Aha.'' – procijedih  ja  kroz  zube.

Nasu  i  složna  porodica  tu  koju  hiljadu  flaša, stariji  čovjek  se  izvinu  što  smo  tako  dugo  čekali  vjerovatno  primjećujući  da  smo  se  smrkli  ko  nebo  pred  ljetni  pljusak. Stari  uđe  u  ogromni  kombi, startova  ga  i  oni  nestadoše  iza  okuke.

''Jes'  vidio  zemo, prosipa  nam  tu  finoću  a  ja  ga  snimio  kako  neki  dan  izbaci  iz  kombija  punu  kesu  smeća  baš  pored  česme. Maloprije  vozač  autobusa  izađe  da  naspe  flašicu  samo  a  oni  mu  ne  dadoše. Nekad  se  ovdje  i  potuku  ljudi. Posvađaju  se  oko  neke  sitnice  na  vodi  i  onda  nastave  bokserima  i  šakama.''-obrati  mi  se  ćutljivi  momak  a  ja  po  naglasku  primjetih  da  je  iz  sela  koje  se  nalazi  u  neposrednoj  blizini  ovog  izvora.

''Mi  pratimo  ko  ovdje  baca  smeće, zapišemo  registracije  i  nosimo  te  spiskove  u  MUP  ali  ne  vjerujem  da  su  išta  pokrenuli  po  tom  pitanju.''

''Vjerovatno  moraju  imati  neki  opipljiv  dokaz, ne  mogu  tek  tako  samo  po  spisku  krivično  goniti  ljude.''-zaključih  i  ja  po  logici  stvari.

''Ali  su  zato mogli  postaviti  kakvu  kameru, snimiti  sve  fino  pa  ''remnut''  šupke  koji  bacaju  smeće  pored  izvora  po  džepu, pa  da  vidiš  braco  kako  bi  bilo  čisto  posle  toga.''-krenu  me  ''paljevina''  a  malo  mi  treba - k'o  ''Hepo''  kocki.

Momak  nasu  svoje  buteljge, pozdravi  se  i  ode. Ja  ostadoh  sa  djetetom  da  dovršim  svoju  logistiku. Gledam  oko  korita  iznad  kojeg  se  nadvila  česma  iz  koje  izlazi  u  ne  baš  jakom  mlazu  najukusnija, najispravnija  i  najzdravija  voda  od  Tuzle  pa  sve  do  na  vrh  Konjuha. Ljepšu  ''bistricu''  ćeš  okusiti  jedino  na  izvorima  oko  Muške  vode. Šteta  je  samo  što  cijelu  noć  ta  voda  otiče  u  zemlju  a  niko  je  ne skuplja  pa  niko  neće  ni  popiti  tih  nekoliko  stotina  litara  vode  koja  se  nepovratno   izgubi  svake  noći. Sjetih  se  djece  u  Africi.

Dakle, oko  ove  česme  vidim  razbacane  papire  naljepnica  sa  flaša, bačene  prazne  kutije  od  cigara, bezbrojne  opuške, odbačene  buteljge  i  kalnistere. Stoka. Ne, pardon, izvini  stoko. Otpad  koji  ti  ostavljaš  je  ekološki, reciklirajući. Nigdje  kante  za  smeće. Stanovnici  ovog  sela  svakih  nekoliko  dana  naprave  akciju  i  pokupe  papire  i  smeće. Više  se  i  ne  nerviraju. Jer  nikad  ovdje  neće  biti  bolje.

Scena  druga

Vozim  lagano  iza  nekakvog  ''Renoa''. Držim  odstojanje. Prolazimo  Medresu  i  Super  Blok, Bingo  i  Auto  centar. Dan  je  siv  i  kompatibilan  sa  atmosferom  u  najdražoj  nam  domovini. Obzirom  da  gledam  ispred  sebe  cijelo  vrijeme, naravno, vidim  kako  vozač  u  autu  ispred  mene  vozeći  polako  odmotava  celofan  sa  kutije  cigara. Kad  završi  sa  odmotavanjem, lijevom  rukom  polako  otvori  prozor, premjesti  otpatke  iz  desne  ruke  u  lijevu  i  držeći  volan  desnom  rukom  nespretno  izbaci  celofan  i  papiriće  kroz  prozor  na  ulicu. Vidim  to  i  ne  nerviram  se. Više. Jer  nikad  ovdje  neće  biti bolje.

Scena  treća

Zavladala  je  opšta  panika  u  čaršiji  jer  šupci  koji  ponekad  sprovode  zakone  koje  su  davno  izglasali, sjetiše  se  da  bi  narodu  koji  je  na  Zavodu  za  zapošljavanje  poznatijem  kao  Biro,  trebalo  oduzeti  pravo zdravstvenog  osiguranja. Čak  i  bivšim  borcima. Jer  stvarno, šta  će  našim  ljudima  uopšte  zdravstveno  osiguranje. Tako  odlučilo. Ono. Neko. Kažu, taj  zakon  je  donesen  prije  deset  godina  ali  eto  sad  je  jako  važno  da  se  sprovede  pa  ako  se  nisi  odmah  nakon  škole  prijavio  na  Biro, ne  treba  ti  zdravstveno  osiguranje. Baš  je  neko  neposredno  pred  rat, u  ratu  i  nakon  rata  razmišljao  o  zdravstvenim  osiguranjima  i  zakonima. Jah. Nejse.

Krenuo  sam  da  uzmem  jednu  potvrdu  u  Boračku  i  vidim  veliki  broj  auta  i  pješaka  kako  se  mota  baš  oko  zgrada  Muzičke  škole  i  Boračko – invalidske  zaštite. Izađem  iz  auta, krenem  prema  smeđoj, prizemnoj  zgradi  i  pogled  mi  ostade  na  jednoj  omanjoj  grupi  žena  srednjih  godina. Imale  su  cvijeće  sa  sobom. Jedna  od  njih  mi  se  učini  poznata  ali  ne  mogodoh  da  povežem  njen  lik  sa  bilo  kime. Zadržala  je  i  ona  duži  pogled  na  meni  ali  nakon  što  vidje  da  je  ne  prepoznajem, povuče  dug  dim  cigare  i  skrenu  svoje  oči. Obzirom  da  sam  se  ubrzo  vratio  iz  zgrade (jer  referentice  nije  bilo, javila  je  da  će  kasniti  zbog  bolesti?!) vraćajući  se  istim  putem  ugledah  svog  komšiju, vršnjaka. Krenuo  i  on  da  ''ganja  papire''. Pozdravljajući  se  sa  njim  a  gledajući  onu  istu  grupu  žena (jer  je  dolazio  iz  njihovog  pravca), pogled  mi  se  ponovo  susretnu  sa  onom  istom  ženom  od  prije  pet  minuta. Ali  ovaj  put  nije  bilo  nedoumice.

''Teta  Stela!'' –uzviknem, prepoznavajući  majku  poginulog  branitelja  Tuzle, Brune. Taj  dan  kada  je  poginuo  rodio  mu  se  sin.

Zagrlim  je  čvrsto  k'o  što  bih  svoju  mater  zagrlio. Nasmijana  je. Smirena. Lijepo  izgleda. Bol  je  stvarnost  a  stvarnost  je  bol. Stopiš  se  sa  njim  kao  sa  danom. Kako  bih  je  pozdravio  da  nisam  bio  u  ratu. Morao  bih  se  praviti  da  je  ne  poznajem, pognuti  glavu  i  proći. Ako  bih  smogao  stida  i  snage  da  se  ikako  vratim  u  svoju  zemlju  i  svoju  čaršiju.

Moj  komšija  shvati  da  ću  se  ja  sad  raspričati  sa  teta  Stelom  pa  mi  reče  da  će  samo  otići  uzeti  jedan  dokumenat  i  eto  ga  nazad.

Ona  mi  kaže  da  joj  je  i  suprug  umro  prije  dva  mjeseca  od  infarkta. Bio  je  strastven  ribolovac. Prvi  infarkt  i  dijabetes  je  dobio  kad  su  mu  javili  za  sinovu  pogibiju. Kako  god  okreneš, pa  ne  možeš  nikako  od  tog  rata  da  odeš  dalje. Nadam  se  da  će  naša  djeca  biti  opreznija  i  sretnija. Kaže  da  joj  je  unuk  bio  u  posjeti  prije  dvije  godine, obzirom  da  živi  sa  majkom  u  Americi.

''Drago  mi  je  da je  vidio  djeda  za  života.''- doda  teta  Stela  sjetno.

Pojavi  se  ubrzo  neki  kombi  i  žene  sa  cvijećem  uđoše  i  pozvaše  Stelu. Tad  shvatih. Majke  vojnika.

''Teta  Stela, sve  najbolje, ako  mislite  da  vam  ikako  mogu  pomoći, javite.''

''Hoću  sine, hoću.''

Zagrlim  je  još  jednom  na  rastanku.

Zatvoriše  se  klizna  vrata  kombija  za  njom. Odoše. Pogledah  prema  Skveru. Dva  ogromna  psa  su  se  bezbrižno  igrala  u  tek  napravljenom  parku. Njemački  ovčar  i  neki  crni  pas. Trčali  su  jedan  za  drugim, obarali  jedan  drugog  na  zemlju  i  za  njih  niko  više  nije  ni  postojao  na  cijelom  ovom  svijetu. Pješaci  su  lijeno  koračali  po  trotoaru. Nekoliko  momaka  i  djevojaka  je  pušilo  cigare  iza  Muzičke  škole, svako  malo  obazirući  se  unaokolo. Sivilo  dana  je  poprimilo  metalni  odsjaj.

Nakon  pet  minuta  eto  ti  i  mog  komšije, muzičara. Poče  pričati  o  katastrofi  u  muzici, o  pokvarenosti  i  licemjerju  naroda, o  snalaženju  u  poslu  i  tako  unedogled. Ženu  su  mu  izbrisali  sa  evidencije  Biroa  pa  sad  mora  nekako  riješiti  problem  zdravstvenog  osiguranja  za  nju  i  djecu.

''Srećom  da  je  nisu  izbrisali  dok  je  bila  bolesna  i  kad  je  morala  ići  na  operaciju. Sad  je  lako.'' Ne  nervira  se  puno  dok  govori. Jer  on  zna  da  nikad  ovdje  neće  biti  bolje.

                                                                     DIVLJE  SRCE

Kad  malo  bolje  razmislim, bolje  je  da  ne  gledaš

Sve  ovo.

Jer, porodice  redovno  istjeruju  na  ulice,

Ulizice  revnosno  jurišaju  na  stolice,

Djeci  su  šprice  i  tablete  dali  u  ruke,

Pa  ih  mole  da  budu  oprezni,

Da  se  ne  dotuku,

Robova  će  trebati  i  ubuduće!

A  mi  smo  dobro  krenuli  u  tranziciju,

Ratnim  profiterima  dali  su  aboliciju,

Sebi  su  izglasali  novu  inkviziciju,

A  onda  su  osnovali  triper  koaliciju!

Ratne  veterane  ostavili  su  da  gladuju,

Tako  im  plaćaju  za  ponos  i  za  patnju,

Nacionalno  dostojanstvo  bacili  su  u  kanalizaciju,

Pa  sad  tamo  pliva  zajedno  sa  kompleksima,

Pa  sad  tamo  pliva  zajedno  sa  slabostima,

Zavišću, ljubomorom, Sodomom  i  Gomorom!

Uče  nas  da  budemo  zahvalni  što  su  nam  ukrali  mladost,

Da  budemo  zahvalni  što  pijemo  otrovano  mlijeko,

Da  budemo  zahvalni  što  smo  zatvoreni  u  geto,

Pa  se  možemo  dokusuriti  između  sebe!

Zavist  se  prostire  kao  čelična  paučina,

I  čovjek  je  čovjeku  čovjek,

A  ne  vuk, i  to  je  ono  što  me  zabrinjava,

To  je  ono  što  me  kiselo  nasmijava!

Svaki  dan  je  sivilo  u  crnom,

Otkazi, glad, ulizice  što  vladaju, suicid  za  mlade,

Poniženje  za  stare, djeca  bez  budućnosti, odrasli  bez  mogućnosti!

A  na  drugoj  strani  neke  nove  face,

Nemaju  pojma, al'  hoće  sve  da  poruše,

Obavezno  na  slamčicu  mogu  da  mi  popuše,

Gorile, gerile, recitatori - provokatori, mangupi  u  čoporu,

Političar  u  lopovu,

Nezavisno  kupljeni  ''novinari-znalci'',

Direktori – maskirani  ''ober''  kriminalci!

Izdrkani  klinci  brutalni  u  gomili,

Juče  su  me  u  ludnici  momački  udomili,

Zlurada  masa  što  uživa  uz  crnjak,

Svako  izvan  pravila  za  njih  je  ludjak,

Ne  iskači  sine  previše  iznad  sline,

Zločin  ti  opraštaju  ali  uspjeh  ne,

Budi  uz  sistem  i  dobićeš  sve!

Manipulacija, generalizacija,

Crveno-buržoaska  naci-aristokracija!

 Proklet  je  ovdje  koga  krasi  kreacija,

Perfidna, providna  moralna  kastracija,

-''i  za  sve  je  uvijek  kriva  situacija''!

Šminkeri  ignorancijom  hrane  svoju  prazninu,

Ne  donosi  svjetlo  u  ovu  divljinu,

Jer  kako  će  sa  praznom  pričom  glumiti  face,

Ljigavci  i  dupelizci  sa  dna  kace!

Lažni  buntovnici  i  njihovi  urotnici,

Tračeri  i  spletkaroši, od  belaja  grebaroši,

Takozvani  ''umjetnici''  što  su  gladni  pažnje,

Trude  se  samo  da  ukradu  djelić  lažne  slave,

Za  to  su  spremni  dati  i  tudje  glave!   

Lažni  buntovnici  se  izvlače  iz rupa,

 I  traže  da prodaju  svoj  stav,

Ne  biraju  sredstva, krasi  ih  ''IMT''  briga  za  narod.

Teško  je  živjeti  u  svijetu  zamijenjenih  teza,

Jer  kralj  je  opet  go,

A  nema  ih  puno  da  mogu  vidit  to,

A  i  od  onih  što  vide,

Malo  ih  je  koji  smiju  da  istaknu  zlo!

Znam, teško  je  živjeti  u  svijetu  zamijenjenih  teza,

U  kojem  vrijediš  ako  lažeš, kradeš  i  nemaš  muda,

U  kojem  ideš  naprijed  ako  si  spreman  prodati  sve:

Dostojanstvo, čast, principe  i  ideale!

Svijet  u  kojem  ideš  naprijed

Ako  si  beskičmenjak  i  hinjo,

Ako  cinkaš  i  osjećaš  se  fino,

A  tuđa  nevolja  ti  je  slađa  nego  najbolje  vino!

I  na  kraju  moram  reći  da  gotivim  domovinu,

Jer  da  mogu  vlastodršci  isključili  bi  Sunce,

Na  vazduh  što  udišemo  formirali  bi  cijenu,

A  na  misli  što  se  roje  stavili  bi  porez!

A  gomila  i  dalje  hoće  institucije, kult  ličnosti

I  pompezne  rezolucije!

Dok  se  ovdje  prožimaju  robovlasništvo  i  staljinizam,

Prvobitna  zajednica  i  fašizam,

Feudalci – spahije  kradu  još  opakije,

Narodu  ostavljaju  tableta  i  rakije!

Da  li  je  ovo  samo  san, ili  me  je  neko  protjerao  u  bezdan?!

A  ti  me  pitaš:''Ima  li  spasa, ima  li  izlaza  za  sve  nas,

Nismo  kukali  ni  kada  je  bilo  najgore,

Poruči  nešto,

Neka  zabruje  gore!''

A  ja  ti  kažem:

''Progledaj  dijete  kroz  poluvidljivu  prevaru,

Odbaci  lažni  sjaj, lažne  autoritete, kvazi-ideologe,

Vikend-demagoge, oni  gledaju  samo  sebe!

Odbaci  tablete, odbaci  i  prah,oni  te  vode  ravno  u  krah!

Ne  budi  plitak, jer  kroz  plitko  se  vidi,

Pravi  frik  uči  dok  je

ŽIV!''

REFREN:

Divlje  srce  moje  oluja  zove,

Divlje  srce  moje  budi  se,

Divlje  srce  moje  oluja  zove,

Divlje  srce  moje  budno  je!

Ostavi  tablete, ostavi  i  prah!

Oni  te  vode  ravno  u  krah!

Ostavi  tablete, ostavi  i  prah!

Oni  te  vode  ravno  u  krah!   

Maj  je  crni  mjesec

Prošao  sam  pored  tog  mjesta  u  zadnjih  trinaest  godina  bezbroj  puta: ponekad  za  jedan  dan  i  u  više  navrata, obavljajući  različite  poslove, šetajući  sa  suprugom, kćerkicom  ili  drugovima. Postoji  samo  jedan  dan  u  godini  kada  bih  nastojao  da  pobjegnem  od  sebe, od  grada, od  ljudi, od  vremena, datuma, značenja  i  istorije. U  našoj  bližoj  prošlosti  svaki  dan  na  kalendaru  i  svaki  pedalj  grada  i  zemlje  bili  su  svjedoci  tragedija  ali  taj  datum  i  mjesto  kao  da  su  vanvremenski  i  vanprostorni  simbol  sveukupne  nesreće  koja  se  sručila  na  sve  nas. Taj  dan  je  25. Maj. Mjesto: tuzlanska  Kapija. Dovoljno  je  reći  ime  tog  mjesta  i  taj  datum  nama  Tuzlacima,  pa  da  zašutimo, odlutamo  sa  mislima  i  pogledamo  u  nebo.

Pamtim  taj  dan  iz  djetinjstva  po  direktnom  televizijskom  prenosu  sletova (za  vrijeme  kojih  bi  komentatori  redali  jednu  za  drugom  frazu  o  bratstvu  i  jedinstvu, uzajamnoj  ljubavi  i  uvažavanju  svih  naših  naroda  i  narodnosti, poštenju  i  svijetloj  budućnosti  naše  omladine, zatim  prepričavajući  dogodovštine  i  herojstva  iz  slomljenih  neprijateljskih  ofanziva) donošenju štafeta, Titi  na  stadionu  JNA  kako  u  bijeloj  maršalskoj  uniformi  maše  vojsci  i  omladini; zatim  po   približavanju  kraja  školske  godine  i  nagovještaju  još  jednog  opuštajućeg  ferja  i  uživanja  u  Dalmaciji  ili  na  crnogorskom  primorju. Kroz  otvorena  vrata  balkona  dopirao  bi  bijesni  huk  grada  probuđenog  nakon  zimskog  sna: vrisak  dječice  koja  uživaju  u ''lastišu'', ''školi'', ''kockicama'', ''aberečke  abertute  aber  koga  ćete'', ''između  dvije  vatre''  ili  ''truloj  kobili'', zatim  bi  se  čuo  zvižduk  mangupa  za  zgodnim  djevojkama  i  sirene  ''fića'', ''stojadina'', ''lada'', ''pezejaca''  ali  i  ''marica''  naše  narodne  milicije.  Iz  kuhinje  bi  dolazio  miris  prženog  mladog  krompira  koji  je  bio  samo  uvod  u  gošćenje  jagodama  i  trešnjama  koje  su  u  dječijim  umovima  predstavljale  simbol  najave  slatkih  grijeha  našeg  bezazlenog  životnog  doba  u  ljetnom  periodu: igranje  fudbala  do  iznemoglosti  pred  zgradom  do  kasnih  večernjih  sati, pravljenje  kolibica  od  pruća  u  ''prašumi''  od  zove  koju  urbanisti  nekim  slučajem  nisu  uklonili  pri  pravljenju  našeg  naselja, ''ratovanja''  po  vojnom  poligonu  u  Solini  sa  drvenim  puškama, branja  komšijskih  jabuka  ''ranki''  čiji  miris  još  nijedan  parfem  svjetske  klase  ne  dostiže... Nije  bilo  razbijanja  glave  oko  kredita, računa  pomoću  kojih  te  država  krade, demagoga  koji  se  brinu  o  svom  gradu  tako  što  će  nam  izgraditi  još  koji  dimnjak  kako  bi  nas  bolje  trovali  i  još  nam  bolje  naplatili  tu  brigu  a  sve  za  naše  dobro; nije  bilo  vijesti, dnevnika, reality  lakrdija, karaoke  papazjanija, feminiziranih  instant  prenemagača, tajkuna, stranačkih  i  nestranačkih  bljuvotina, nevladinih  organizacija, klanova, lobija, perspektivnih  političara  u  zrelim  sedamdesetim... Sve  je  bilo  kristalno  jasno  u  dječijem  poretku: ili  znaš  igrati  lopte  ili  neznaš; ili  si  dobar  kauboj  ili  partizan (koji  sebi  zna  istesati  ''mašinku''  iz  djedove  japije  i  šunjati  se  čitav  dan  po  okolnim  šumama  i  brdima  bez  hrane  i  vode)  ili  nisi. Dalje  filozofije  nema. U  godinama  nakon  djetinjstva, život  nas  je  kao  sumanuti  ringišpil  nepogrešivo  nosio  u  svoj  svojoj  beskrupuloznosti  do  naših  Kalvarija: kroz  srednju  školu  i  tragikomični  pubertet  preko  odsluženja  vojnog  roka (dokazivanja  muškosti)  pa  sve  do  ulaska  u  svijet  odraslih  koji  nas  je  prekrio  kao  gubavi  plašt  sa  svim  svojim  lažima, licemjerjem, zlobom, ulizičkom  demagogijom  i  proračunatošću, formalnostima  i  papirima  koji  dokazuju  znanje (u  većini  slučajeva  to  ''znanje''  i  nije  dosezalo  dalje  od  papira).

Trinaest  godina  nakon  te  noći  vraćam  se  u  centar  grada. Ne  računam  svakodnevne  dolaske  i  prolaske  kroz  grad, jer  ti  dani  i  vrijeme  i  taj  grad  nemaju  nikakvih  dodirnih  tačaka  sa  ovim  gradom  na  ovaj  dan. Kao  da  čaršija  uđe  u  drugu  dimenziju, kao  da  preleti  ponor  ovodunjalučke  egzistencije  i  za  dvadeset  i  četiri  sata  boravi  u  domenu  zastrašujuće  opomene. Za  sve. Pa  se  nakon  toga  milošću  vrati  ponovo  u  svakodnevno  bivstvovanje.

Drug  mi  kaže  da  siđem  pred  zgradu  malo  prije  osam  pa  ćemo  zajedno  sa  njegovim  autom  do  centra  grada. Silazim  i  pri  izlasku  iz  solitera  sudaram  se  sa  neuobičajenom  tišinom  za  to  doba  dana. Teško  da  se  može  vidjeti  bilo  koga  ispred  zgrada, na  prozorima  solitera  ili  ispred  tržnog  centra. Rijetki  automobili  i  taxi  vozila  prolaze  ulicom. Srećom, nailaze  moja  supruga  i  kćerkica  vraćajući  se  sa  igrališta. Sačekaće  sa  mnom  prijatelja  i  lakše  mi  je  malo. Pričamo  o  travi  ispred  zgrade, o  uređenju  dvorišta  i  te  bezvezne  teme  mi  pomažu  da  odvratim  misli. Međutim, čovjek  se  ne  pojavljuje  i  supruga  odlazi  u  zgradu  da  mi  donese  telefon, obzirom  da  ga  nisam  želio  ponijeti  na  komemoraciju. Ona  se  vraća  nakon  par  minuta  i  na  telefonu  vidim  četiri  propuštena  poziva. Zovem  ga  i  saznajem  da  je  već  bio  u  blizini, ali  nije  znao  koja  je  zgrada  u  pitanju, parkirao  se  ispred  zgrade  koja  je  slijedeća  iza  moje, čekao  je  tu  deset  minuta  i  otišao. Bespotrebno  smo  izgubili  vrijeme  obojica  i  sad  postoji  mogućnost  da  zakasnim  na  početak  manifestacije  obilježavanja  stradanja  tuzlanske  mladosti. Kažem  mu  da  ću  doći  taksijem, samo  da  me  pričeka  negdje  kod  ulaza  za  zvanične  delegacije  jer  sam  prvi  put  ove  godine  na  Kapiji  u  tom  svojstvu. Srećom, nailazi  jedan  taxi, dižem  ruku, vozač  zaustavlja  auto, smještam  se  na  zadnje  sjedište  i  izgovaram  gdje  idem. Kao  da  je  automatski  shvatio  da  bih  mogao  zakasniti, taksista  luđački  pritišće  papučicu  gasa  i  sumanuto  vozi  kroz  Irac, pored Super  Bloka, Tušnja, Kina  ''Mladosti''  te  prolazeći  pored  zgrade  ''Fronta  Slobode''  i  Skvera  skreće  između  Šarene  džamije  i  Hukića  pekare, pored  stare  zgrade  Opštine  i  dovozi  me  skoro  do  gradske  česme. Zahvaljujem  se, plaćam vožnju  i  silazim  šetalištem  pored  ''Čelika''  do  Kapije.

Već  kod  ''Sporta''  vidim  da  ima  mnogo  ljudi  sa  djecom. Pokušavam  se  probiti  do  dijela  sa  delegacijama  ali  nikoga  ne  mogu  da  raspoznam. Zovem  druga  telefonom  i  tiho  konverzirajući  on  mi  objasni  da  su  kod  ''Lutrije''. Brzo  sam  zaobišao  zgradu  ''Samoizbora''  ulicom  pored  ''Alhosa''  i  kafea  ''Kapije''  pa  ponovo  kroz  ljude  pored  obezbjeđenja  do  svojih  kolega. Stadosmo  u  red  sa  ostalim  delegacijama  da  se  pomolimo  pred  duše  naših  sugrađana  i  da  položimo  cvijeće.

Tada  započe  i  zvanični  dio  komemoracije. Ženski  glas  neumoljivo  iznosi  podatke  o  zločinima  nad  civilima  Tuzle. Redaju  se  imena  i  prezimena. Svako  mi  je  poznato  kao  da  sam  sa  svakom  osobom  išao  u  razred. Među  žrtvama  je  mnogo  mojih  imenjaka.

Stojimo. Neko  plače. Dječak  od  desetak  godina  koji  stoji  pored  mene  sa  majkom  ćuti  i  gleda  u  jednu  tačku. Dižem  pogled  i  primjećujem  da  je  jedan  reflektor  okrenut  tačno  prema  mojim  očima. Flash. Flash  back.

25. Maj  1995. 20  i  30  sati. Pušten  sam  sa  ratišta  na  odmor  taj  dan  i  kao  i  pred  svako  lijepo  veče  dogovaram  se  sa  Damirom  Kaletom  da  malo  prođiramo  kroz  centar  pa  idemo  u  MS  na  kafu. Dolazimo  u  kafe  i  srećemo  Zoku, kolegu  sa  fakulteta.

Momci  k'o  momci, sjedamo  za  sto  i  kreće  red  razgovora  o  curama  pa  red  razgovora  o  budalaštinjama  pa  opet  red  razgovora  o  curama  i  nakon  dvadesetak  minuta  odlučimo  Kale  i  ja  da  krenemo  uobičajenom  maršrutom: pred  Pozorište  pa  onda  gdje  drugo  nego  pred  Kapiju, koja  je  svako  proljeće  i  ljeto  okupljalište  omladine  bez  obzira  na  opasnost  koja  se  ogleda  u  tome  što  grad  skoro  svaki  dan  bjesomučno  granatiraju, najčešće  sa  Majevice  a  ponekad  i  sa  Ozrena.

Na  to  ti  Zoka  počne  negodovati:''Pa  šupci  jedni, hajde  popijte  još  jednu  kaficu. Gdje  žurite? Čitava  noć  je  naša.''

''Hajde  dobro, još  jedna  na  brzinu  pa  ćemo  onda  dalje.''- složismo  se  mi.

U  taj  čas  poznati  smrtonosni  zvižduk  podera  vazduh  iznad  nas  i  mi  se  trgosmo  i zašutismo. Možda  smo  nešto  i  glupavo  prokomentarisali  u  vezi  toga  jer  u  ratu  psihološke  devijacije  smjenjuju  jednu  za  drugom: prvo, jedan  period  te  prožima  strah; nakon  straha  dolazi  ravnodušnost  a  nakon  te  faze  spreman  si  da  se  šegačiš  sa  samim  sobom  i  situacijom  u  kojoj  se  nalaziš. Nekoliko  momenata  nakon  toga  i  drugi  zvižduk  granate  ispara  zrak  i  začu  se  strahovit  tresak  u  blizini. Skočismo  mahinalno  i  utrčasmo  u  hodnik  kuće  koja  se  nalazila  uz  sami  kafe. Začu  se  prasak  stakla  negdje. U  hodniku  kuće  nas  je  desetak. Osjećam  se  već  kao  mašina  kojoj  je  istekao  rok  upotrebe. Poslije  tri  godine  na  ratištu  osjećam  psihičku  iscrpljenost. Djeca  u  sobi  ispred  koje  stojimo  tiho  plaču. Neko  ih  tješi. Nakon  pet  ili  deset  ili  petnaest  minuta (ili  ko  zna  koliko, izgubio  sam  bio  pojam  o  vremenu) dotrčava  jedan  momak  kroz  ulicu  koja  vodi  pored  Pozorišta  i  glasom  slomljenim  od  užasa  uzvikuje:''Ljudi, pala  je  granata  tamo  kod  kapije, ima  dvadeset  mrtvih  sigurno! Odnesoše  ih, odnesoše  ih!''

''Aoj  majko  crnjaka, pa  zar  nakon  svega  još  i  ovo?'' – progovori  Kale. ''Šta  ćemo, kud  ćemo?''

Nekako  sam  se  uspio  sabrati  koliko-toliko  pa  s  obzirom  da  smo  procijenili  po  zvuku  udaljenijeg  ispaljenja  da  je  granata  poslana  sa  Ozrena  i  da  u  tom  slučaju  granate  češće  padaju  na  moj, zapadni  dio  grada, napravismo  plan  da  idemo  između  zgrada  pored  MUP-a  pa  kroz  Bulevar  sve  do  Super  Bloka  na  Senjaku  gdje  je  Damir  živio  sa  roditeljima. Tako  smo  i  krenuli, osjećajući  da  je  noć  presvučena  u  zlo  ruho.

Probili  smo  se  kroz  kvartove  grada, došli  do  Damirove  zgrade  i  popeli  se  liftom  u  njegov  stan  gdje  su  nas  dočekali  njegovi  užasnuti  roditelji  i  brat. Popili  smo  sok  i  smirili  se  ali  obzirom  da  je  prozor  gledao  na  brdo  gdje  se  nalazi  Klinički  Centar, tek  smo  tada  postali  svjesni  koliku  je  tragediju  donijela  noć  kojoj, činilo  se, nema  kraja. Svakih  nekoliko  trenutaka  kola  hitne  pomoći  su  se  uz  sirene  penjala  cestom  uz  brdo  prema  bolnici. Zatim  bi  se  jedna  ambulanta  vraćala  prema  gradu  a  iduća  je  mimoilazila  i  sve  tako  u  stravičnim  repeticijama.

''Ovo  je  nešto  još  gore  nego  što  je  onaj  momak  saopštio  i  još  gore  nego  što  mi  možemo  zamisliti.'' -smogao  sam  snage  da  promrmljam  ovu  rečenicu.

''Imaš  li  koji  bijeli  mantil  sa  prakse  u  kući  i  kojeg  ''žutka''?'' – upitah  Damira.

''Mantile  imam  a  šta  ti  je  ''žutko''? – upita  on.

''Apaurin  od  deset  miligrama, može  i  neka  druga  boja, samo  neka  je  jak.''

''Ima, ima, pa  gdje  smije  u  ratu  kuća  biti  bez  toga.'' – nasmija  se  on  šeretski  i  ode  po  potrepštine. Ubrzo  se  vrati  sa  mantilima  i  lijekovima, ''glocnusmo''  one  Apaurine  uz  malo  vode  a  ambulante  su  i  dalje  pristizale  i  pristizale  uz  sirene  i  činilo  se  kao  da  nikada  neće  prestati.  

''Vidi, za  jedno  pola  sata  ovi  Apaurini  će  početi  djelovati. Do  tada, mi  ćemo  stići  do  Gradine. Bez  obzira  šta  nas  tamo  čeka,i  bez  obzira  šta  da  nam  se  desi, ako  ne  pomognemo  večeras  koliko  možemo, stidićemo  se  sami  sebe  do  kraja  života  i  nećemo  to  sebi  nikada  oprostiti. Je  li  tako?'' – upitam  ga.

''Tako  je.''- odgovori  on  a  sa  uključenog  televizora  začu  se  vapaj  novinara  da  svo  raspoloživo  medicinsko  osoblje  koje  čuje  ovaj  poziv  što  brže  pohita  prema  bolnici. Obzirom  da  nije  bilo  organizovanog  gradskog  prevoza  u  to  doba, mnogim  medicinarima, sestrama  i  ljekarima  će  trebati  sati  i  sati  prije  nego  što  stignu  do  bolnice  iz  predgrađa  i  okolnih  sela. Znači, nije  bilo  više  ni  časka  za  gubljenje. Krenuli  smo  iz  stana  i  neznam  ni  kako  smo  prešli  taj  kilometar  do  bolnice. Pred  bolnicom  nas  dočeka  plač  i  vrisak  oko  par  stotina  ljudi. Krupan  i  tamnoput  čovjek  u  četrdesetim, plače  i  nariče  a  kad  vidje  da  nosimo  bijele  mantile  samo  kratko  prozbori:

''Pomozite, pomozite, haj'te  unutra!''

Jedan  nordijski  UNPROFOR-ov  transporter  je  stajao  malo  dalje  od  ulaza  a  na  kupoli  oklopnog  vozila  primjetih  prestravljeni  izraz  lica  jednog  vojnika. Vjerovatno  su  vojnici  iz  Skandinavije  angažovani  u  misiji  UN-a,  pomogli  pri  dovlačenju  ranjenika. Dolazimo  do  ulaznih  vrata  i  pokazujemo  bijele  mantile  i  policajac  na  ulazu  samo  mahnu  rukom  za  prolaz. Ušavši  u  bolnicu  opet  smo  prekoračili  prag  neke  druge  dimenzije.

Pod  se  nije  raspoznavao  od  krvi  na  cijelom  prizemlju. Vrisak  koji  kontinuirano  traje  protezao  se  odavdje  pa  do  kraja  svijeta. U  trku  navlačimo  mantile  i  nosimo, zavijamo, priključujemo  infuzije, prenosimo  ranjene, donosimo  lijekove... Iako  sam  bezbroj  puta  bio  na  praksi  u  toj  bolnici  a  kasnije  kao  prevodilac  dovodio  vojnike  iz  mirovne  misije  na  pregled, dakle  znam  svaki  kutak  te  zgrade, ni  dan  danas  nemogu  da  povežem  tačno  u  kojem  smo  se  prostoru  i  na  kojem  spratu  i  odjeljenju  nalazili  i  gdje  se  odvijala  ta  bitka  i  za  najmanju  nit  života. Tu  odmah  na  prizemlju, po  hodnicima? Na  prvom  spratu, na  Hirurškom  odjeljenju? Ne  mogu  da  povežem  ni  koliko  smo  vremenski  ostali: tri  ili  četiri  sata, cijelu  noć  do  zore  ili  nešto  treće. Nakon  početnog  haosa  od  nekoliko  sati  i  trijaže,  uspostavio  se  red  a  i  mnogi  drugi  medicinari, sestre  i  ljekari  su  pristigli  i  uključili  se  u  rad. Kada  je  već  tišina  zavladala  odlučili  smo  da  krenemo  ponovo  put  Damirovog  stana.

Ujutro, 26.  Maja, slike  svezanih  za  stubove  UNPROFOR  vojnika (koji  su  služili  kao  osiguranje  protiv  NATO  vazdušnih  udara) su  preplavile  sve  svjetske  televizijske  stanice. Slike  masakra  na  Kapiji  su  bile  preteške  i  sa  previše  krvi, pa  su  urednici  CNN-a, BBC-a  i  mnogih  drugih  evropskih  i  svjetskih  TV  stanica  odlučili  da  emitovanjem  inserata  svezanih  za  releje  i  repetitore  inostranih  vojnika  zaobiđu  ono  što  se  desilo  u  našem  gradu. Da  ne  kvare  jutarnju  kaficu, šetnju  gradom, odlazak  na  izlet  i  druge  ugodne  aktivnosti  toga  dana  uglađenoj  bjelosvjetskoj  gospodi. Ponovo  odlazimo  do  bolnice. Dajem  dobrovoljno  krv. Medicinska  sestra  koja  sjedi  pored  mene  je  lijepa  i  prijatna. Pita  me  jesam  li  nešto  ozbiljno  bolovao. Odgovaram  da  nisam. Pokušava  da  me  odobrovolji  šalama  i  pitanjima. Pošto  vidi  da  joj  to  ne  polazi  za  rukom  odustaje  i  nastavlja  sjediti  u  tišini. Plastična  vrećica  se  napuni, sestra  mi  veže  zavoj  oko  ruke  i  kaže  da  odem  jesti  i  piti  sok  i  mlijeko  u  drugu  prostoriju. Odgovaram  joj  da  nemogu  i  odlazim  sa  Damirom  da  obiđemo  ranjene  koje  znamo. Nalazimo  ih  u  jednom  sobičku. Trojica  tuzlanskih  mangupa. Iako  su  izranjavani  i  sa  fiksatorima  po  ekstremitetima, šale  se  na  svoj  račun  i  pokušavaju  i  nas  da  zasmiju. Ništa  i  niko  nemože  ubiti  naš  duh.

Izlazimo  iz  bolnice  i  konačno  krećem  i  ja  svojoj  kući. Prolazim  taksijem  kroz  grad  i  vidim  da  je  sablasno  pust. Zvonim  na  vrata  stana  i  majka  otvara. Otac  gleda  prenos  sa  izvještajem  o  tragediji  i  kad  me  ugleda  počinje  da  plače.

Flash. Flash  back. Reflektor  i  dalje  udara  tačno  u  moje  zjenice. Pogled  mi  luta  po reklamama  na  okolnim  zgradama: Adidas; Lutrija  BIH  ima  srce; Forma. Ženski  glas  i  dalje  prodorno  opominje  i  reda  podatke  o  zločinima  nad  našim  gradom.

Prvo  izađoše  iz  kolone  katolički  fratar  i  muslimanski  imam  da  se  pomole  pred  duše  stradalih. Nema  pravoslavnog  sveštenika. Politiko, zašto  dijeliš  i  mrtve  ljude! Među  civilnim  žrtvama  rata  od  granatiranja  u  Tuzli  bilo  je  i  mnogo  Srba  pravoslavaca. I  za  njih  se  treba  neko  pomoliti.

Stihovi  Maka  Dizdara. Sjenka. Svjetlost. Krećemo  sa  polaganjem  cvijeća  i  vijenaca. Blicevi. Kamere. Muk. Stojim  pred  tom  bijelom  pločom  na  zidu  kao  da  nikada  prije  nisam  bio  na  tom  mjestu. Učimo  El  Fatihu.

...Samo  Tebe  obožavamo  i  samo  od  Tebe  pomoć  tražimo.

   Uputi  nas  na  Pravi  put, na  put  onih  kojima  si  dao  svoje  blagodati...

Pomičemo  se  na  lijevo  i  prolazimo  kroz  ljude  prema  ''Play  off-u''. Stojimo. Pristižu  i  druge  dvije  delegacije  našeg  tima. Komemoracija  se  završava. Vođa  tima  nas  poziva  na  piće  u  obližnji  kafić, udaljen  dvadesetak  metara. Sjedamo  napolju – ''bašta''  kafića  je  na  pola  ulice. Nema  muzike  nigdje. Prolaze  djevojke  i  mladići. Opušteni  su. Kreću  se  lijeno  prema  obližnjim  kafićima  na  otvorenom. Život  uvijek  ide  dalje. Ne  čeka  nikoga  od  nas. Nakon  pola  sata  se  rastajemo  i  krećemo  svako  svojim  putem. Dolazim  kući. Ulazim  u  svoju  sobu. Gledam  kroz  prozor  prema  Mosniku  i  željezničkoj  stanici. Ulična  žuta  svjetla. Poneko  plavkasto  svjetlo  u  dvorištu. Depresivna  su. Zašto  ne  naprave  svjetla  neke  druge  boje. Treperavo  crveno  svjetlo  releja  na  Ilinčici  odnosi  moja  sjećanja. Svjetlo  kao  odsjaj  koji  dolazi  sa  druge  strane  Bračkog  kanala. More. Smiraj. U  sobu  ulazi  moja  kćerkica.

''Tajo, ho'š  mi  pustit'  onu  pjesmu  sa  Eurovizije?''

''Hoću.''

Otvaram  YouTube  stranicu  i  ukucavam  u  search  polje:Eurosong  2008 – Diana  Georgia.

Video  kreće  i  djevojka  sa  tamnim  naočarima  započinje  pjesmu.

''A  jel'de  tajo, jes'  žalosno  što  je  ona  slijepa?''

Ćutim. Pjesma  se  završava  i  curica  uz  ''laku  noć''  ode  na  spavanje.

Ostajem  sam  ponovo. Besmisleno  zurim  u  noć. Večeras  san  neće  doći  lahko  kao  ostalim  noćima.

Moram  uzeti  abdest  i  učiti  Kur'an  i  Hadise.

DANAS  JE  NJEN  ROĐENDAN

Danas  je  njen  rođendan.

Ne  zveckajte  zato,  barem  ova  dvadeset  i  četiri  sata,  zatvaračima.

Ne  zavađajte  gomilu  praznim  frazama.

Ne  pomislite  na  papire  što  se 

na  nesreći  tuđe  djece  umnažaju.

Uzeću  je  u  naručje

I  zapaziti  po  ko  zna  koji  put  metalni  odbljesak  duge  na  njenim  trepušama.

Pogledaću  zadivljeno  sa  strane  isklesane  granitne  linije  podrezanih  noktiju.

Zahvaliti  se  stalno  prisutnim  vlastitim  unutrašnjim  upozorenjem.

Za  tren  zastaće  dah  ptice  što  nagovijesti  slobodu.

Navečer  ću  gledati  njene  sklopljene  oči

U  nagradi  sna

I  zaželiti  spokoj  za  sve, po  ko  zna  koji  put,

Da  se  ostvari  ta  molitva  barem

U  sudnjeg  dana  predskazanoj  dimenziji.   

                                                  GLEDAM  TE

                                      Gledam  te, kao  krivac  što  te  krade,

                                      kada  sklopiš  oči, utoneš  u  san.

                                      Gledam  te, mada  znam  da  nema  nade,

                                      isuviše  je  bola  otkako  te  znam.

                                      Šta  sam  ja, šta  si  ti,

                                      u  ovo  ludo  vrijeme, reci  mi,

                                      kada  ljudi  zli  ne  izlaze  iz  stvarnosti!

                                      Kao  golub, mali  bijeli, kada  prhne, odleti,

                                      otići  ćeš  i  nećeš  se  okrenuti !

                                      Sivi  dani  odlaze, ostavljaju  tragove,

                                      možda  više  nemam  razloga  da  ti  se  približim.

                                      Kapljica  rose  zorom  što  bježi,

                                      vidim  baby  opet, samo  to  si  ti.

                                      Ali  nije  gotovo, ni  kada  put  se  razdvaja,

                                      ni  kada  mislim  slomljen, da  sam  pobijeđen.

                                      Šta  sam  ja,šta  si  ti,

                                      u  ovo  ludo  vrijeme, reci  mi,

                                      kada  ljudi  zli  ne  izlaze  iz  stvarnosti!

                                      Kao  golub, mali  bijeli,kada  prhne, odleti,

                                      otići  ćeš  i  nećeš  se  okrenuti!

                                               SRCE 

Koliko  puta  su  ti  pljunuli  u  srce,

Koliko  puta  rastrgali  dušu,

Na  zjenice  pokušali  navući  neznanja  mrak?

Hijene  se  smiju,

Pacovi  svjetlucaju  svojim  očima,

Gomila  zvijeri  klizi  ulicama, gomila  zvijeri  sjedi  u  štabovima!

Kome  prodaju  svoju  dušu:

Naš  izbor  je  već  odavno  postao  smiješan,

Đavo  se  od  davnine  zgraža  nad  svojim  učenicima!

Mislio  si  da  su  tvoji  ideali  sve,

Mislio  si  da  još  dugo  nosiće  te:

Zato  ležiš  sam  u  blatu 

A  amebe  mirno  čekaju  starost!       

                                                  SAMO  ŠAPNI  MOJE  IME

                                                 Dugo  mi  se  čini  da  ova  tuga  nema  kraj ,

                                                 i  volio  bih  da  me  nešto  odnese !

                                                 Sjedi  sa  mnom  na  ćilim  od  želja ,

                                                 neka  nas  žudnja  ponese

                                                 uzmi  samo  lijepe  slike ,

                                                 ništa  više  trebat' neće , ništa  više  trebat' neće ...

                                                 Vjetar  nosi  tvoju  kosu , kao  one  godine ,

                                                  koraci  su  lagani  i  kod  tebe  i  kod  mene ...

                                                  Sad  nas  nosi  samo  želja , sad  nas  nosi  samo  strast ,

                                                  ti  si  opet  sitna  mrva , ja  sam  samo  crni  mrak ...

                                                  Samo  šapni  moje  ime , i  učini  da  dan  bude  bezvreman !

                                                  Samo  šapni  moje  ime , i  prihvatit  ćeš  svijet  onakav

                                                  kakav  jest , baš  onakav  kakav  je !

                                                  Na  bistroj  rijeci  umio  sam  lice ,

                                                  i  dugo  te  gledao  lijepu  i  golu ...

                                                  Čekao  sam  vjetar ,

                                                  da  donese  mi  tvoj  glas ,

                                                  da  mi  kaže  nešto ,

                                                  da  me  umiri , da  me  umiri ...

                                                  Vjetar  nosi  tvoju  kosu , kao  one  godine ,

                                                   koraci  su  lagani  i  kod  tebe  i  kod  mene ...  

                                                   Sad  nas  nosi  samo  želja , sad  nas  nosi  samo  strast ,

                                                   ti  si  opet  sitna  mrva , ja  sam  samo  crni  mrak ...

                                                   Samo  šapni  moje  ime , i  učini  da  dan  bude  bezvreman !

                                                   Samo  šapni  moje  ime , i  prihvatit  ćeš  svijet  onakav

                                                   kakav  jest , baš  onakav  kakav  je !

                                                        PUT

Sreza  me  pogled  niske  strasti

Ostadoh  u  sedlu  da  prkosim  vjetru

Naiđe  oluja  u  vrisku  spletke

Sačuva  me  detalj  poslan  iz  kletve.

Umotao  je  jezik  sasma  u  svilu

Stari  lažac  iz  zdanja  od  harama

On  savija  šiju  pred  krunom  od  maka

I  resi  pozu  kralja  bezveznjaka.

Suzbi  me  ujed  miša  sa  trga

Kukavički  s  leđa  dok  hranih  grlice

Odjeknu  podsmijeh  hijena  u  bircuzu

Što  o  drugima  pričaju  vlastita  prokletstva.

Kratko  se  povukoh  ližući  rane

Odlučan  da  zgazim  ubleha  vandale

Zali  me  šutnja  k'o  vrelo  ulje

Odvraćaše  me  siluete  što  se  svom  besmislu  dive.

Izletih  iz  sjene  sa  pokličem  stiha

Praćen  krilima  što  za  smrtnike  nisu

Spreman  da   rušim  kolose  bijede

Spreman  da  dam  bijesu  leta.

U  oku  zaiskri  pradavna  oštrica

Instikt  što  sačuva  damar  vrste-ugljevlje  sa  žarom

Dok  smo  uz  pjesmu  jurišali  na  jače

Uživajući  u  trenu  nehata  za  suton. 

Trgnu  me  tišina  bolnim  krikom

Nagovještaj  dajući  da  osvijetliće  oazu

Opomenu  da  snagu  ne  dajem  za  vatru

Šapćući  ispriča  gdje  nedostojnost  završi

I  da  skrušeno  će  tražiti  oprost  za  blagoslov.

Naiđoh  na  put  otvoren  kroz  šaš

A  u  uglu  od  svjetlosti  obrnu  me  u  salto

Objava  i  Poruka  za  razumom  obdarene

U  dobar  čas  za  pokoljenja  u  bijelom.

Darivah  dodir  usnama  na  sljepoočnicu

Evladu  u  hladu  palme  od  htijenja

Tad  nagradu  dobih  da  je  čuvam  ko  tajnu

Nagradu  sazdanu  od  želje  i  strpljenja.

Ubrzo  odbih  oholosti  štit, mač  prazne  poze

I  koplje  nemara

A  na  nebu  munjom  grafit  osta  osvijetljen:

''Belzebub  je  noćas  zaista  ponižen!''

                                                    ISPRAĆAJ

Telefonsko  zvono  me  prenu  iz  zadubljenosti  i  opuštenosti  uzrokovanih  čitanjem  u  tišini  mog  privatnog  emirata. Ustajem, vadim  telefon  iz  futrole  i  tražim  tipku  za  ostvarivanje  veze. Pritisnuvši  je  i  prislonivši  uz  uho  jedan  od  ''elektronskih-status-simbola''  naše  tranzicijske  realnosti, izgovorih  jedno  stereotipno  ''molim''.

''Dobar  dan. Ja  izgleda  ovih  dana  saopštavam  samo  žalosne  vijesti. Safetov  otac  je  preselio  i  dženaza  mu  je  sutra  u  dvanaest  sati, mada, dobro  bi  bilo  da  dođeš  malo  prije  pred  Komemorativni  centar  a  onda  će  se  ići  pred  džamiju.''- završi  moj  poznanik  Dino  tronutim  glasom.

Safet  je  direktor  biblioteke  u  koju  često  svratim, zaljubljenik  u  muziku  i  ljubitelj  institucija  koje  označavaju  političku  moć  i uticaj  a  poznavalac  je  i  prognozer  razno-raznih  čaršijskih  spletki  i  urota  vezanih  za  iste  fenomene.